Приповетке / Григорије Божовић

-

178 ГР. БОЖОВИЋ

погнаше стоку, која се измеша с чељадима, да би шум био већи, а збрка незгоднија. За несрећу изнад: Жеровнице запуцаше пушке. То учини те уз козаревска присоја настаде врева и ломљава, као да су Турци већ у Козареву. Пси заурлаше, краве почеше да мучу а овце блеје. Најзад појури једно мимо друго. Заборави брат на брата, син на оца. Косом ка Олуновици пут узак, ноћ без месечине иако ведра, чељад се спотиче, пада, клиза и котрља док се опет не дигне и не појури напред, не тражећи ни пута ни пртине. Иду многи сасвим боси и не осећају то, а мајке заостају, зазивљу децу, траже, бусају се у прса и, онако избезумљене, опет крећу напред, узалудно тражећи пород по ноћи.

Опет на Олуновицу као да беше први стигао Рако. Стао на раскрсницу, али већ не онако страшљиво као пређе, но исправљено и мушки. У рукама држаше неку већ запету пушчетину, а његов Вукојица секиру. Старац се беше мало повратио и слободнијим гласом саветоваше гомилу да се не страши и не галами, но нека ћутке иде горе ка Војмислићима. Ту код хана нека буде збор да се не би изгубио пут. А стока им не ваља ништа: главе нека живе изнесу, па ће у Србији бити свега. Само нека умакну.

— (О, тешко нама ноћас! — уздисаху гомиле, чудећи се при свем своме јаду његовом савету и храбрости.

Одавде пут беше бољи и шири. Гомиле нешто одгушише, јер са ове раскрснице многи гости ударише к својим селима, "ратосиљајући се козаревске гозбе и части. Деца се прикрпише уз своје мајке, запињући из све своје снаге да не изостану. Рако са братом Миљком иђаше последњи као заштитница. Па се још више охрабрио:

— Е, нећу за живота дати да Турчин навали на ово робље. А, знаш ли, брате, како су ми се очи напуниле крви2.. На стотину бих са овом капсолачом јурнуо!.,