Приповетке / Григорије Божовић

РАКО КОЗАРЕВАЦ ; 1797

— (О, боље да се нијеси ни родио, кад узе оволики свијет на врат!

— Нека, брате!.. Барем ће се причати за наше кољено... Причаће се, Господа ми Бога, за Рака Козаревца каошто се прича за Лалоша Колашинца! поносно он осоколи брата на овакој невољи.

На послетку од Војмислића њих двојица стадоше на чело престрављене поворке и поведоше је на север ка Пркачу. Месец на срећу изгреја, те сви спазише снажно и снежно Бијело Брдо, покрај којега ће ући негде у слободну Топлицу. Светина већ слободније поврвље за њима низ долину, дахнувши душом. Бијело Брдо им беше као некад некоме Синај, Измучена раја, сакаћена и мрцварена страхом од Турчина, беше готова да заборави на муке, на остављени иметак, на то што је пошла по свету гола као прст. Само да се једном живо стигне у Србију; у благословено и слободно царство своје. Јер управо и нема живота без својега царства. Жене се пренуле: било да просе по Топлици опет је боље — неће више готовити Турчину цицвару!.. А деца добише снагу. Кроз њихове застрашене свести прођоше све песме које су до јуче по пропланцима певали о Србији и Србијанцима, о бојевима код града Прокопља и код Кадијаче. Хе... одрашће тамо на слободи до пушке и ножа, па ће као змајеви прелетати преко Копаоника у свој родни завичај, да по његовим путовима и сутескама дочекују аге и бегове, субаше и охоле нахиске чауше. Онако каошто су радили Мина Келемиш, Коста Пола, Милосав Чкајо, Крсто Шибутан. Све, све ће то они тако чинити док Турчина не протерају преко мора. Баш добро је учинио. овај луди

Рако што је убио Турчина и тако нагнао цело село

да више не подноси турску трпију. Божја вера неће му се више смејати и ругати!..

Већ стигоше пред Пркач. То је најстрашније и најстрменитије место на свем путу из Колашина за Србију. Одатле пут води право на ниже као низ какву

затворену стубљину. Само што једнако .вијуга на ма-

лене завојице, јер се друкчије туда ни пешак не би | 12.