Приповетке / Григорије Божовић

РАКО КОЗАРЕВАЦ 181 |

— Боље једном пијевац но кокош до вијека, брате!

— Али погледај ову ђецу, ове анђеле божје, куда ће ти душа 2! -

— Но — исколачи на брата Рако своје злочесте очи. |

— Но да си најприје запео да радиш. Али кад си већ учинио пријевару, што не доведе Турчина у село, па би се порезали и платили. ја бих све платио ако други не би хтио.

— Па да ми се сјутра смијете... Па да свакога дана потежете колац на менег.. И ви сјутра да ваздан пијете и веселите се, а ја да се под срамотом каменим у мојој колиби, а2.. Е, нећеш, брате, док Рако може да мрда!.. Тако, и Рако је Обренов син, а не само ти: било ме неодвајати, па ти ја не бих никад донио биједу у Козарево... Ха, хоћеш ли још, брате-небрате Миљког!..

При овом се он важно налакти на капсолачу коју беше пребацио преко крила: рекао би сад ћеи она подупрети његове разлоге. И људи се сви покупише. Рако их из реда поче с висока погледати, злурадо и задовољно, само што им не проговори као и брату — желе ли још штогод од њега. Па се одједном поче ђаволски да смешка, сав страшан и накострешен у ноћној тајанствености:

— Оно, људи... — поче он зверајући тамо овамо: — ја данас лијепо виђех да славу прославити нећу. Заиста је Шајин-бег стигао у хан жеровнички са Дином Чабринином. И помислих да ће право мојој кући, па је и запалити и мене пребити или убити. А ви би се сјутрадан сви смијали и уз весеље зборили „што је тражио, то је и нашао !..“ Зато се и зарекох: е кад нећу ја моју славу подићи, нека је не подиже ни брат Миљко, нити је прославља моје небратско Козарево... И ево учиних што сам пожелио. Рас“ праших цијело село, те сте сад сви сиротиња као и ја. А-ви никад не би могли повјеровати да ја могу овако нешто учинити. Па, ето, виђесте својим очима. Остависте куће, остависте имања, стоку распудисте низ олуновичка осоја, па боси и јадни, а брзо као