Приповетке / Григорије Божовић

182 ГР. БОЖОВИЋ

на хатовима дојуристе на -ову лазину усред пола ноћи кад вјештице играју коло с фаволима око усамљених воденица испод Банова Брда по Жаревима... Тако... Да једном знаднете ко је Рако и да није он само ваша маскара козаревска!.. је ли тако, брате Миљко, а срећан ти био Свети Јован у пркачком бучју 2!. А2.. Здрави ми једну сад, мајковићу!.. Покажи сад овђе своје господство пријатељима и својти!.. Здрав си, први колашински домаћине, из... из... овога бучја!.. Ха, ха, ха!:

Миљко пониче главом као човек који је свестан своје рођене беде, а остали га погледаше готови и да се не љуте више на њега, само кад је овако јуначки дао повод да више не вадају по Козареву турске хатове, па било и трећи дан имали кору хлеба. Али Рако некако увуче главу у рамена, поново се искежено осмехну, па као кад избезумљеник мрцвари своју жртву прозбори:

— А ја, тако ми душе, никога нијесам убио... Ни Турчина ни Србина!..

— Шта» — гракнуше сви на њега.

— То што вељу: нијесам убио Шајина Пештерца !

= Ног

— Он и сад може бити здрав и читав пијеу жеровничком хану... Сјутра ће у Козарево на ручак код мене... Казао је то... А ја сам слагао да сам га убио... Слагао!.. Хоћете ли још, е синци мајчини, да знате ко је Рако Обренов из Козарева2!..

Искривљених лица од изненадности, накострешени и шкргућући зубима као гладни вуци, људи га почеше заокружавати. Он устаде и поче да се осврће, страшно севајући очима и уверавајући себе да је правилно поступио: кад он, такав крштеник у Бога, не прославља Светога Јована, вала нека га не славе ни други Козаревци.

— Колац!

— Има ли ко сјекиру 2

— Колац да убијемо пса! — гракнуше свиу један глас.