Приповетке / Григорије Божовић

Битољски БОГАЉИ 15

окићена јаким усклицима по где-где, који те уздижу од земље, јер ти се чини да је то призив пустињскога пророка, мистичнога богоискатеља. Преносиш се у древна времена, прелазиш на крилима маште у Арабију, видиш како је Бедуин у ноћној самоћи упро поглед у неизмерно море сјајних звезда, осећа бескрајност и вечност, па обузет страхотним необјаш-= њењем кличе к небу, призивље онога ко је највиши да му објасни све, да га сједини с том бескрајношћу и величином, јер хоће да продре у њу, да ишчезне у њој, јер не може да је савлада, да је смести У себе...

(Слепци се често надмећу ко ће лепше и изразитије да отпева свој део, као да имају намеру да троструко награде ону бедну парицу, што им се сувише нештедро баца у тас. Лица им мрка, опаљена, али складна и симпатична. Место очију савршено празне дупље са потпуно очуваним поклопцима. Те их дупље не грде тако као наше слепце, особито кад су покривене трепавицама. Кад се напрегну да нагласе неко место у песми и због тога подигну главу, одмах се те дупље чудновато засјаје, те зачас изгубиш утисак да су слепци.

Преживљујући ово, сетиш се одмах нечега другога. Хоћеш да сравниш маћедонске богаље_ с овим арабистанским јадницима, који су ти по свему далеки и туђи. Док код првих свака игра на лицу, свака бора, сваки покрет одаје нешто лупешко, подло и пакосно, најјаче доказујући како је код њих сасвим потамнео лик божји и човечји, дотле код ово двојице видиш нешто обратно: скромне несрећне појаве, које не мрзе људе, напротив желе им бољу, много бољу срећу, но што је сами по вољи судбине имају. МаБедонски богаљ је до бескрајности пакостан и себичан —- тако би да сви људи буду као он. Будући слеп и таман споља и изнутра, он кроз ту таму гледа на свет, њоме масти све људе, па му се чини да је све одвратно и гадно каошто је сам. Зато је дрско циничан, зато је од свог богаљства створио гадан занат. Песма и израз ових двају Арабљана као да