Приповетке / Григорије Божовић

14 ГР. БОЖОВИЋ

Жална песна, жално свирење — ама одите скршите _ глава, бре кучина, на кој кажувам јас! Пувки и дутки све је... Скршите глава! — мрачно и злобно подвикне, брзо зграби своје прње, појури напред као звет, пакосно пљујући десно и лево, као да хоће од себе да одагна тисућу нечистих духова, док се сасвим не изгуби.

А дечурлија стоји, зинула, чуди се, па кад га већ почиње губити из вида, присети се, уђе у своју првобитну кожу и незахвално подвикне:

— У-а, Нестор Ђуптин, уа!..

Излазиш на Широк Сокак.

Улица жива и даје граду колико толико културан изглед. Људи у шеширима, госпе одевене најмање по прошлогодишњој моди европској, шетају горе-доле, те за тренут заборављаш да си у великој источњачкој паланци. Али те нешто брзо извлачи из ове пријатне самообмане.

Два Арабљанина слепца узела се за руке и одмерено иду уздуж средином улице, без вођа, пипајући пут својим штаповима. Обучени су у одело хоџа: носе антерије и дуге жутњикаве расе до земље. Око главе зелене хафуске чалме, на ногама мествеим источњачке каљаче.

Иду они и певају неку дивну песму свога завичаја, различиту од свега онога на што је ухо у Битољу навикнуто. Почиње један, отпева неколико фраза, па док још он није свршио наставља други, док се после кратког времена обојица не сусретну да се дивно сложе, певајући у дуету. Мелодија чудна, језик потпуно неразумљив, па опет тако ти је близак души, и човек осећа да је некад у сну слушао овакву песму; Грлени гласови, иначе опори, изговарају се с толико мекоће и гипкости, да не можеш уха одмаћи, него би хтео непрекидно ца слушаш. Акценат сваке речи тако је мио, да ти се чини како осећаш, како знаш да баш ту треба да дође и то баш такав, а не друкчији. Арија проста арапска, пустињска, равна и једра,