Приповетке / Григорије Божовић

БИТОЉСКИ БОГАЉИ 23

његова манија све јаче да бије. Он се потпуно расположи и пусти, по класичном изразу, душу у шешњу. ____— Љубим со Србите да пијам и да се веселим. Зашто — то је народ, брашец мој. И зато оваја чаша да го-испијеме за здравје српскога народа: ура!

Он искапи, убриса браду и бркове, уздиже у вис“ раширене руке попут диригента каквога хора и 03биљно нас премери, па поче да даје тон, те отпева, уз нашу пратњу, „Многаја љета“ Бортњанскога.

И као да се с верига отпусти, Е

Пуним баритоном, једрим и доста израђеним, премда мало изломљеним, отпевао нам је руско „Отче наш“ и „Вјерују“. Е |

— 4, братђ, православнњи!

А кад се још више развеселисмо, он нам стаде ређати руске циганске романсе, малоруске поскочице и друге прилично тешке ствари, које је доста добро очувао у својој памети. Видећи ваљда нашу расположеност и одобравање, он скочи као помаман, размаче столице и столове, па се пусти по пивници у руску приседку, чучке обилазећи целу просторију, тако гипко као да је толико времена практиковао на каквој покрајинској бини руској. Скакаше, врћаше се, подвикиваше и шираше руке:

— Гопа, гопа, еј ви мили!

Мишљаше зар да је у Русији, да је капетан, безбрижни јужњак, у којега су се загледале несташне богате плавуше, толико жељне огњених и гаравих јунака из предела где сунце жеже.

Најзад, Књаз устаде, скочи у вис и у ваздуху лупву ногу о ногу, па муњевито чучну као прави козак и с дубоким осећањем, сав занесен од игре и расположења ускликну:

= Пхи! Пошла писашњ губернга!..

То беше врхунац његова расположења, које би Бог зна куда отишло, да у пивницу не уђе Јеврејин, микрокефалос Пашарику, један од одбачене Богом братије битољске. Он јаднички приђе к столу, скрсти руке на груди, ништа не вели, но само окреће главу и очи пут свакога за столом очекујући милостињу,