Приповетке / Григорије Божовић

РОЂАК 31

за рамена и потегнем јатаган. Мислим нека је један Влах мање. Добар је и зец кад нема вука. Али оно отпоче: „Немој, Турчине, за вјеру божију!“ — Хоћу, валаа, дијете, ако је суђено, велим му. — „Немој, ево ти натурам побратимство!“ — Хоћу, валаа! „И кумство Турчине 24 — А јеси лити Куче — = сам“. — Онда знаш ли колико ми крви дугујете» „Па опет поклони ме данас. Видиш како си ме нашао, како ми Бог не даде да те уграбим. Нека смо побратими од сад до вијека!..“ — Клекни, викнух му, да те не кољем као јагње!.. И не заборавите, људи, тад ме то дијете погледа па сијевну очима: „Чуј од данас до вијека, о Турчине! Моја се крв неће изгубити иако си ме овако затекао сама у пла-. нини. Сазнаће се за моју жалосну погибију. И тврду ти ријеч задајем, наћиће се какав рођак који ће ме осветити. Хоће; божја вјера, ја Турчин ја Ришћанин, а сад кољи!..“. Погубио сам га, честити образи, и · не кајем се као да сам се загнао на Јола Пилетића, е сад тек видим какав се тић бјеше испилио!..

Бег-Ганић на ове речи одгурну од себе таблу, па се унесе к Дем-Алији, лупкајући прстима по голу столу. Некаква чудна светлост озари његово лице као да му је Руговац учинио највеће добро на овом свету. Он му се захвално насмеши и ведро упита: |

— Пази добро што ћу те питати да ми одговориш као кад се душа од тијела одваја: тако ти дина и тако ти обадва свијета, Дем-Алија, је ли то заиста на Врмошу било

— јесте, обадва ми свијета!

— И оно је момче било Куч>

— Куч, дина ми!

— И рекло ти оне задње ријечи 2

— Рекло! |

— „Наћиће се какав рођак, ја Турчин ја Ришћанин 2“. -

— Не ваља гријешити душе: тако ми бајрамскога дина и обадва свијета, тако ми дина и имана, баш тако ми је момче најзад рекло! — свечано од-