Приповетке / Григорије Божовић

82 ТР. БОЖОВИЋ

говори гост, у знак чега се мало подиже с. места и прекрсти руке по појасу као да хоће да клања.

Ганићеве очи још задовољније блеснуше. Његову младост, бујну и необуздану, пустоловну и беговску, заљуља нешто одоздо са дна душе. Ко зна шта управо 2 Луда жеља да после остане лепа реч2 Свесно сазнање дуга према крви > Нагон планинца2 Или жудни пламен да се свуда очува извесна особина своје кућег Тарине проселине су најдубље у нашој земљи, али нигде више нема толико мостова за нагоне колико их је између њена мухамеданца и хришћанина. Бег-Ганић се свечано и опет насмејано поново наже Руговцу:

— Валахи 2

— Валахи!...

— Билахи 2

— Билахи!...

— Талахи >

— Талахи!...

Ганић као да свали са себе неку тегобу поносно

се усправи и погледа све унаоколо: ; — Е, тако ми дина, то је момче истину рекло!.. Има оно још којега рођака у свијету, о Дем-Алија. Кутлача је на мојим вратима и мени је баш суђено: то сам главом ја!

И за трен само, после речи, шест револверских метака повалише на под крупнога Дем-Алију као какву неман. Нешто блед у лицу, и уверен да је учинио само своју дужност, потпуковник без узбуђења рече присутнима да је узео крв, па мирно остави каву и јаране и пође да се спрема за завичај, где га никаква власт неће позивати на одговорност...