Приповетке / Григорије Божовић

36 ГР, БОЖОВИЋ

љена бадња вечера по сељачком обичају на поду, са раоником и божићним колачем у решету. Јанић и Андреј беху још неожењени, те сама мајка пословаше око вечере, смирено пазећи на све обичаје као да литурђише. Јанић узе распаљену кадионицу, окади икону, софру, Андреја, па пође к мајци размињујући Симу, који стајаше као укопан и нежно збуњен. _

— И Симу, синко! — узвакну мајка. — У, дете, неје он Турчин!.. с

— И несам, мати... ће се окадим и ће се пре-. крстим, мати... При тебе и при Бога, може, још несам место изгубија... А матиг.. А2...

— Синко!.. Синко!.. Што питаш матер2.. При мајке место још ни један син неје изгубија... Симо!..

Синан је нежно погледа, по лицу му се разли нека особита питомост, јуначки се прекрсти и окади, ижљуби мајку и браћу, па седе за софру, гологлав и радостан. Он у својој болној души осети како се избавио од неке тешке немани. Било само за сад, за ову ноћ док је покрај мајке, докле га само она може одбранити од невиђених мука. Било. Њему се просто учини да постаје други човек, неки други син његове дивне матере, а не онај пређашњи Сима и Синан заједно.

— А, мати 2..

— У, златан у матере! — нежно узвикну стара, разумевајући и промену код. сина и његово питање.

= Неје ово грехота за стару веру 2

= Неје, Симо, живе ми твоје очи!

— Е, арно, мати!.. А сад ће пијемо 2

= Ће пијемо, душо моја!..

Андреј је дуго по сељачки служио ракију, те су пили сви, па и мајка која сеђаше Сими уз колено. Њено измучено лице доби нов сретан израз, а у целој соби као да некакав особити благослов бејаше запевао своју песму. Тихо, под Турцима, српско _ бадње вече бејаше се као смиловало на ову толико измучену породицу. Сима као да никад није био Си-