Приповетке / Григорије Божовић

СТАЛ КИЈЕВА 51

- __ Мали сам поглавице, да се не бојим. Али имам образ и знам шта ми је дужност... Нећу у Србију! Овде је пало четрнаест људи, а имам и других дугова. Зар да натоварим мојем другу, који ми се нашао на тесну месту каошто се за старину прича 2 Зар да моји Кијевљани плаћају моје крви “.. Предомислио сам се: сад не могу. Земља ме ова вуче као да сам влачезима за њу привезан... Молим ти се, поглавице, као оцу и свецу не тражи то од мене! Било би и срамота и грехота. Јер би се свако с правом насмејао: Сталета Кијевљанин, курвино копиле, уз хрбат Љутана и Бериша мучки поби толике људе, па побеже у Србију! „Тако раде положаре, а не мужеви!..“ Не могу у Србију !..

Умешаше се и други по старешинству, потпомажући Љутанов предлог са једном латинском језгровитошћу, која је само Арнаутима од Бога дана на Балкану. Оштроумни разлози лијаху се као вали само да се Сталети олакша положај. Џемаил Обриња пође још даље. Заповедно предложи да ових че трнаест крви узме племе на себе. Сталету је са поглавичиним знањем проводио њихов рођак. Лаушани су сломили њихову руку. Зато су за несрећу они више криви. Даље, сви околни барјаци везали су бесу да се манастир чува као очи у глави. Јер би Светац дигао берићет од њих Гашани су то прекршили, иако су у име целе Дренице давали манастиру чуваре. Сазваће се скупштина да свему нађе ред. За част племена, за незаслужено изазивање, за напад на манастир Лаушани морају платити. ПребиБемо за то неколико крви. Остатак, ако га буде било, нлатиће Бериша... Па подигнувши се на колена пријатељски ускликну:

— 0, Стал-Кијева, буди и у овом јунак, каошто си досле био, и с пушком и међу образима!..

— Опростите сви редом — али ја нисам кадар! — изусти Сталета мукло, па поче да гута навреле сузе да му не избију на очи.

У том му приђе и жена. Преко обичаја она се накани да се једном у веку умеша у људске послове.