Приповетке / Григорије Божовић

52 ГР. БОЖОВИЋ

— Послушај људе, домаћине!.. Људи се свакад слушају, ти то боље знаш но ја, женска страна... Доста је било!.. У Србију!..

= Нећу...

— Рад овога детета, на кога сам очи отворила, домаћине!..

— Шта ћеш!.,

— Њега да спасем!

— Не могу, срамота је бежати.

— Зар ради порода срамота2.. Дођи к себи, анђели с тобом!..

— Срамота је... Шта ћу јаг.. Сад га још неће нико, а кад порасте нека погине... Жено, тако је од Косова!

Арнаути нетренимице и с дубоким осећањем праћаху овај двобој, јер дотле бејаху навикли да слушају како Срби често послушају своје супруге.

— Тако ти оне свете куће доле, да бежимо! очајно, врисву жена. |

— А, сад си погодила! — окрену се Сталета готово нежно: — помажу ли ти очи и твоја памет, иако женскаг.. Видиш, да ми баш она не да да бежим одавле... Ако хоћеш, иди; нека ти је просто, а Сталетин син мора по његовој смрти барем једно јутро пропирити огањ у Кијеву!..

— Хајирли уковт! (Сретно нека буде) — узвикну насмејано а озбиљно Љутан. — Немој да се омрзнеш, о Стал-Кијева!..

Поворка се одмах крену преко Ликовачких Шума пут Кијева у истом поретку. Једно момче из куће Дудака, крадом доскочи до Сталете, загрли га и поче својим мецима да пуни његов испражњени реденик...

Подла издаја једнога малодушника, који вероваше да ће умрети као раја, након годину дана отпрати Сталету на овај свет. А Арнаути преведоше његову жену и дете у Србију и овековечише га кроз песму.

Јер, ваистиву, беше Стал-Кијева...