Приповетке / Григорије Божовић

ЊИХОВА МРЖЊА.

Бајрам Јашаровић из Ушче, омален, дежмекаст и трбушаст, зајапурено хиташе ситним скрокљајима широким сокаком у Новом Пазару. Гребаше да покупује још неке ситнице које су му од куће поручили и које се само овде израђују, па да крене на пут преко Рогозне, са овећим српским друштвом, које је узео на руку. Он је из одличне куће арнаутске, која се држи на пушциа бежи од зла и сваке рђавштине, као да су њени чланови све саме хаџије. Бајрам је цео век провео са Србима, било на путу као кириџија, било у планини код сточних станова, те је према њима љубазан и мек као прави крштеник. Али и као гуја љута кад ко насрне на њега или оне који су са њиме. Журећи улицом, он сави цигару, и не. хтеде укресати на кремен, пошто би се морао заустављати но стаде испред једнога виђенога Пазарца који му иђаше на сусрет, — зграби без имало околишења његов чибук са лулом, запали и учини да размине, отпоздравивши руком.

— Ене крмскога бјелогуњца шта ми учини 2.. Опогани ми камиш као да нијесам Турчин, но какав

Белко из Троштица што продаје лонце по нахији!.. Види бјелокапца крмскога!..

— Што рече, штог — писну Бајрам пут увређена Пазарца, повративши се и нарогушивши се као каква дивљина свом свагом своје плахе илирске при“ роде.

Насред сокака царске чаршије, на очиглед толикога света, два се човека крвнички и презриво погледаше: Пазарац и Арнаутин! Један је на својем