Приповетке / Григорије Божовић

80 ГР. БОЖСВИЋ

— Пера Симићг — разрогачено га погледао ага,

— Баш пред тобом, тунгатјета !

— О, дружино! — окренуо се ага тевабији: тако ми неба и земље, никад муж у овој увек кр"вавој земљи није тако носио чакшире као овај јунак којега нам срећа избаци на пут! Перо, руку овамо, да се загрлимо и пољубимо !.. Нека је срам онога ко по вери јунаштво купује, јер оно не разбира чије је сад царство!..

Хафуз Алач га узео под руку и два пута тако с њим прошетао до краја Диван-Јола. Испред консулата стајала су оба каваза и прописно их поздрављала, а ага им је у пролазу пријатељски добацио да известе господара консула да за Перу не брине, јер га сутра води на теферич у Алач за читав месец дана. Тамо се и побратили, попивши по кап крви један другом са малога прста десне руке. У Ораховац се вратио још снажнији и продужио ранији посао. Без икакве мржње на Турке и Арнауте као такве, само их је по занатској навици и даље убијао, надајући се ослобођењу и верујући да ће ту нову војску он свести од Преполца и Мердара. Тад је он, иако доста нејасно, волео да живи,

Дочекао је чудно изненађење : и без његова јунаштва једнога дана освану српска војска у Ораховцу _и преброди преко Албаније. Обрадовао се тад тому као старински јунак: значи да Србија има бољих од њега и да је његово време коначно прошло. Према Турцима је постао необично пажљив, отпасао оружје и сасвим се повукао као какав дервиш. Ретко је и на улицу излазио, те су мимо њега прошле три године народне слободе као да их је проспавао. На крају треће сазнао је да је Србија у грозној опасности и да отступа. Узео је пушку и потрчао преко Дренице ка Косову. Хтео је ту да чека и погине. Али се сасвим збунио. Нити га је ко разумевао, нити он кога. Изморени пукови су промицали мимо њега и не погледавши га, а гладне избеглице питале су само за пут и преноћишта, као и да ли ће им Арнаути дати хлеба. Пошао је обратно с овима од конака до