Приповетке / Григорије Божовић

СУЂЕНОГА ТРЕНУТКА 8!

конака, отимајући уз пут за изнемогле коње и кола, убијајући свакога Арнаутина који би се само намрштио кад му он, Србин само по сурој шајкачи на глави, закуца на врата. Тако је доспео у Ораховац. Даље није могао. Заштог Магловито се сад у воденици присећује. За инат!

Зар да бежи он, Пера Симић, и то при оваким околностима 2 Да рекну сутра Турци како никад и није био јунак, но је као жена побегао. Побегао од Турака, јер се брзо увидело да за Србина и није царство. И да га може бити метну у подругљиву песму, па да на кули код Будалића или Штавице запева какав безобразни лаутар:

Пера Симић, трим и мири, — Ку је таш, бре ћен ћафириг..

До душе он их није никад вређао; с њима је одрастао, живео више турски но српски, али зар да заиста дочека да се по кулама узвикује: „Где си сад, псето неверничко, ти „велики“ јуначе Перо Симићу 2...“ Према томе зар је бољи живот од смрти2.. Може бити да није погодио, јер се живи хвале, али је опет најбоље да му се посмешна не запева. Зна он Ораховчане, пакосне и галантне на речи каошто су само пијани сељачки сватови. Ето тако је дочекао да постане Мирићима воденичар, иако се у том занату нимало не разумева. Незгодно, но свеједно: доста се и он накусао купуса, наубијао Турака нека и он овде умре. Само овде, где му је брат погинуо и главу којега је ончас са неколико крвничких на ораховачкој калдрми мушки заменио. Нека умре овде и само као Пера Симић, а не тамо где га нико не зна и камо би, може бити као и многи други, пао. на путу од глада и умора... Оно, не може се бранити, нема оружја, нема славе; али према својој души на задњем часу ваља бити витез — умрети мирно и без страха. Уосталом, то свакако иде по заслузи и коби: нека буде што ће бити!..

Пера Симић још једном се с презрењем сети неблагодарности браће Мирића, па му мало одлакну

6