Приповетке / Григорије Божовић

88 ГР. БОЖОВИЋ

дом и разлогом. Овђе су људи, образи, првешине... Мајка ти се моли, полако...

Син је и не виђаше и не чујаше. Његове очи беху упрте преко гомиле ка кривцу. Узмахну и повуче читаву лесу од људи, да му мајка умало не би прегажена. Старица се поново исправи и подиже глас:

— Полако Авро, мајка ти заповиједа!.. Људи су овђе, наћиће разлог... Ове ти хранитељке ! задрхта стара у гласу, дохватајући се за десну исушену дојку. :

Но наљућена снага не чујаше дрхтави глас, нити виђаше испршени костур. Она креташе све унапред и за зли час не беше много погона. Као измучена орлица кад брани тек излежену пилад, Вукена се накостреши и цикну:

— Безумниче и несине, стани!.. Не лаје кучка но збори мајка!..

_И кад њен цик узалудно прође мимо главу разјарена сина који само вребаше тренут да опали пиштољ, она поскочи у висину и даде му врло јаку задланицу преко лица, да се Аврам као иза сна прену и грожљиво стресе.

— Не лаје кучка, но збори мајка, мајка !..

По дреноваку који му љутито махаше испред очију, он се сети да га је то мати ошамарила. Тренутни заборав га заголица да је шчепа као перушку и баци у реку, али кад је боље погледа учини му се да ће њена кожа попустити још у ваздуху и да ће јој се кости расути на сто страна. Неће моћи ни „осетити одмазду, а камо ли видети. И он је у чуду погледа: жалост а не живо створење, па опет се испршава и удара. Ко је то и одакле снага, кад га никад, ни док је место доламе сају носио, није ударила 7.. Рука му малакса, пиштољ поче да пада и он га покорно предаде најбџлижему, па исправи чело и као избављеник са слатким дахом погледа у зрак. Пређашња га рука крвница осени крстом и уста му поменуше божје име. Онда благо погледа мајку, пипну се по забриделу образу и у грохот се насмеја. Чу-

,