Приповетке / Григорије Божовић

ЊЕН СУД 89

дан шамар био је јак и у добри час, кад је од мајке. (Светина учини корак даље, побожно гледајући на чудо, а изазивач понури главом као да жели да у земљу пропадне.

— Не лаје кучка, но збори мајка — окрену се старица, претећи дреноваком и сину и осталима. —. У зли га час овако пожалили за Косовом!.. Рајетини и никоговине!.. Зар хоћете да вам се и грђи насмију !.. Леле га вама!..

Окренувши се поново кући, она махну штапом да јој гомиле награде пут, па погна као дете послушна „сина уза степенице, непрестано претећи и говором и покретом. На доксату је син смерно пољуби у прса, спусти на столицу, па узвикну задивљеној гомили:

__ Нека ове кости сад пресуде, људи браћо!

— Нека је знано док се људи крстом светијем крсте — истрча пред доксат пребледели изазивач : да моје братство неће више тражити дијела у злосретном побрђу !..

— Ни наше! — узвикну друга страна. — По двије оке воска на годину намастиру, па пасите заједнички !.. Запиши, писару, каошто рекох

да је тврдо и знано, па сад сви опростите а не куните, људи и ђецо моја!..

Не зна се управо где је то било: на Копаонику или Бучју у Доњим Васојевићима; у Колашину на Ибру, Сјеничком Пољу или Рогозну крај Нова Па-

зара. Тек прича бруји и снажно се брани да је при-

вежете само за једно место...