Приповетке / Григорије Божовић

92 "ГР. БОЖОВИЋ

мушкарчиће и по целу ноћ певао уз тамбуру само оне арнаутске конге, које славе добру пушку, јуначка прегалаштва и освете. Соколио их да не тугују, но да расту и, спремају се да свакога свога освете. Јер се само тако погинули жале,а не плачем и кукњавом. Ето, тих вечери се одлучио на чудан корак. Сишао је данас у Лаушу, купио вина и ракије и донео жандармима у станицу код Клине. Довео им и овна трогодишњака. Нека се ноћас одморе и напију за душу његова брата, а он ће са својом дружином крстарити и чувати страже. Од жандарма је за свакога друга узео по шајкачу и копоран да би у ноћи личили на њих и да не би гдегод било неспоразума. И вечерас, кал је пала ноћ, опколио је кућу својих крвника Баранаца, недалеко од станице. Тобожњим жандармима отворена су врата. Одабрао је три најбоља Баранца и као повео на станицу. Уз пут их везао, па мимо станицу право на место где му је брат погинуо. Да испуни свој закон, пречи од свега, па после нека, буде што ће бити...

Месечина дивно обасјала питому долину по којој беху полегла зрела жита, окружена шумама и кукурузима. Насип се као сјајна трака беласаше чак доле до испод Девича. Ретка је летња ноћ, без ветра и хуке, кад пада роса и звучи песма из стрњике, па се све блиста на месечини и ужива у овакој благодети божјој да је невероватна помисао на зло и срџбу. За стуб стоје привезани Баранци, мрачни и мирни. Њихове се очи сјаје оним злокобним сјајем кад арнаутску дивљину масти исламска преданост судбини, те човек осети да је Арнаутину праотац убоги Трачанин, готов да као рис скочи само ако му конопи мало руке ослободе. Свесни су да ће "скоро умрети, али опет ако је то божја, а не Синана Беће, воља. Не боје се смрти. Не желе је, волели би да је избегну, али нису кукавице: испод судбине нема се куда. Душа је божја и испада кад је Богу драго : „Бисмиљахи, рахмани, рахим !.. Ља иљ Алах!“ као да шапутаху, али да их не чује мрски им Синан Бећа.