Приповетке / Григорије Божовић

НА МЕСЕЧИНИ 93

А Синан Бећа их посматра са очигледном жалошћу што ће ови утисци брзо проћи. Ех, да је нешто угодно Богу, па да има чудотворне моћи да их девет пута убије и толико пута оживи, па их тек десети пут коначно отпрати на онај свет... Тек тада би му се срце насладило, јер његов отац и његов брат вреде колико стотина ових натмурених Баранаца, да им је проклето име, што ће га предање везати за погибију Беће и Хасана Беће!.. Он дубоко уздахну и дође му да до неба рикне. Осветиће крви, али домаћи понос неће донети на своје место. Што ово нису Маџунци, Скендербези, Махмутбеговићи, но бедници из мртве Горње Клине2.. Ај, до Бога јединога, јер је Хасан Бећа имао лавовско срце, какво није Арнаутка донела на овај свет!.. (Он се искриви у грчу, забаци руке у назад, па дивље приђе к жртвама, готов зубима да их искида. Али га њихови хладни изрази тргоше, сети се да је Арнаутин и да треба да буде човек.

— јесте ли готови, јунаци 2 — рече им благо и топло.

— Чекамо заповест божју, о Синане Бећо !

— Тако је: сви смо дужни да је чекамо... Опростите, ја узимам само свој хак...

— Дужни смо ти... И да Бог да опет ти дуговали!.. Ваљада ће остати који Баранац!..

— Та ми се свиђа, јунаци!.. Арслане, напред марш! — викну Синан српски. — У Србији смо и заповедање мора бити на српском. Само без велике псовке... Но, напред, лоло једна!.. Но!..

Дружина ћуташе као на богомољи. Има да се изврши један виши закон, али према смрти има свако поштовања. То је најозбиљнији чин и за дивљи осећај. Нико се не помаче с места кад се из гомиле помоли дечко од десетак година, још под "косама. Наравно без икаквога оружја. То беше Хасанов најмлађи син. Приђе стрицу а овај подбочи руку о реденик и. ослови га крупно и весело:

— Мирно!.. Ко ти је био дедг

— Рахметли Бећа...