Приповетке / Иво Андрић

ЉУБАВ У КАСАБИ 101

Па ипак киша не удари. Људи спавају пред кућама, на трави, али земља неће више ни ноћу да се хлади. Жене се онесвјешћују док пређу преко њиве, дјеци удара сваки час крв на нос. У свачијим очима Касаба, црвена, поиграва од жеге.

Милан Гласинчанин, који је предводио оне што су залијевали Рифкин гроб, не може да спава. Закључао врата и не смије да отвори прозоре. Презнаја се у спарној соби па одједном опет хладни слушајући увијек како пресићен гроб бљује воду и клокоће. Скаче и подупире сохом врата. На зиду шкиљи лампа. Око зачађела стакла јој облиуфеће жућкаста лептирица. Куда је ушла, вјештица Р Да није ово боса, мокра јеврејкаг Лови је, али је уздрхтао и прсти му крупни и тврди од рада, па му се измиче. Све више млата рукама, скаче за "њом. Преврну лампу, прчте цилиндар, фитиљ угасну. Избезуми се кад остаде у мраку. Звјерајући повуче се у кут, напипа сјекиру. Ту чучи, расколачених очију, ослушкује да ли се шта чује из мрака, дрхти и прислања лице уз хладно гвожђе.

У Папиној кући све мирно и затворено. Купају се у зноју и гуше сузама, а све се једно пред другим претвара да спава.

На Сетихову Леденик пише свом пријатељу: „Убићу се, Гезуле, убићу се сигурно. Кад бих могао до јесени да издржим овај огњени, прљави Сибир, све би било добро, али се бојим да нећу моћи...“

Лежи по ваздан у сјени, брани се ораховим лишћем од комараца. Око њега свуда високи 6орови, прави као леденице, са сваког се циједи смола у обилним, крупним капима. Драже га цврчци што неће ваздан да умукну, дражи га отегнуто сељачко пјевање што се сваки час јавља с планлишта: Жедан воде, жедан воде, Жељан дјевојака.