Приповетке / Иво Андрић

100 ИВО АНДРИЋ

Дуго су вијећали. Испод њих се на стрмини бјеласало камење у јеврејском гробљу. Пушили су и разговарали, чекајући да добро заноћа. Кад се погасише свијетла у Касаби испод њих, искупише се, сваки са својим момком, изнесоше чаброве на сохама и одоше на Бекташеве чесме. Утањила вода је, ромонећи, полако пунила чаброве, а људи су сједјели крај њих, отимајући се дријему: у мраку су им се разгарале цигаре.

Напунише све судове и упртише сохе на рамена. Чаброви су се клатили и запљускивали их водом по босим ногама.

Кад стигоше на гробље, један откопа трнокопом земљу, са стране, испод великог камена, и почеше салијевати воду. Сагорела, прхка земља је најприје упијала, али кад салише и пети чабар земља се засити, и вода поче да се повраћа из гроба и ствара локву унаоколо. Поче да их хвата страх. У хитњи салише и она два и разбјегоше се кућама. Сваки је отресао блато с ногу. Нико није ништа говорио.

Сутра у рано јутро изиђе гробар и кад видје изровану и још влажну земљу око гробног камена, опсова нешто и дозва Станишу, цестара, који је пролазио, с лопатом и трнокопом на рамену. Повратише земљу, збише и угабанаше лобро ногама, па онда сједоше, наслањајући се леђима на Руфкин камен који је био још хладан од ноћи. Извадише кесе и савијају споро. Запалише.

— То је будалаштина: залијевати гробове Није то до мртвих, него божије давање. Суша, па то ти је.

— ја шта је него будалаштина, ама за невољу је свијету. Да знам да ће шта помоћи, залијево бих и ја и раскопао све што је гробова око Касабе. Ено у мене кукуруз, још није ни из земље м већ сагорје, а сјеме сам узео у Павла на дуг...

ИМ, пушећи, пљуцкајући и погледајући у небо, наставише још час-два разговор о суши.