Приповетке / Иво Андрић

ЉУБАВ У КАСАБИ 99

Али се убрзо сазнаде да је дјевојке нестало. А сутрадан нађоше леш у једној затоци, међу кладама. Рибе је бјеху начеле.

Јевреји се растркаше као мрави. Брзо изиђе комисија и обави преглед. Сахранише је одмах, предвече, у дну јеврејског гробља, крај саме цесте. Све су радили хитно и шутке.

„Љето је тада било тек у половини, а суша већ отпочела.

Видјеле су се поворке Турака како иду око Дрине са хоџом на дову, не би ли киша пала. Уз бријег се пење поп а за њим старице и сељаци, обливени знојем, иду на гробље и чине молепствија. Воштане свјећице им се савијају и топе прије него догоре. Нит има вјетра, нити је сјенка хладна. По бреговима се упаљују шуме: на хоризонту им се види дим, црн при дну а бјеличаст при врху гдје се спаја с небом. А над свима убијељело небо као врео сач.

Напале мухе и комарци, Заударају касапнице, јарци и канали. Стока риче по стајама, а не могу да је испусте, јер нити може да мирује од обадова, нити има шта да пасе на сагорелим брежуљцима. Људи дахћу по ћепенцима и магазама: нити има пазара нит им мухе дају да спавају. Непомични и раздрљени, дрхте у тромој раздражљивости и искаљују зловољу на жене и шегрте, псовком и шамарима.

Обје ријеке се сасушиле и дошле уске и још зеленије. По ваздан им се чује шум над уснулом Касабом.

Вртљари на Околиштима престали да залијевају башче и бостане. Вријежа се суши и коврча, воћка опада, помодрела.

Ту, једне вечери Милан Гласинчанин сазва комшије и повјери им како му је онај Петар што се доселио из Маџарске казао, да киша неће пасти док год се утопљеница не баци опет у Дрину или бар док јој се у гроб не салије седам каблова воде.