Приповетке / Иво Андрић

98 ИВО АНДРИЋ

некад. Сад је једина стварност грч који се јавља сваких десетак минута: најприје као неподносиво голицање у листовима, па онда савије и укочи ноге у кољенима, затресе груди и стеже грло. А кад тај попусти, с дрхатом очекује наредни, који је толико неминован, да се грчи и трза већ од мисли на њега.

Никако да се сјети љубави. Само Леденик, у бијелим панталонама, непрестано бјежи преко ограде. А послије тога нема ништа до грч и овај мрак у ком дажди неразумљива срамота на њу. Само да више не пада кроз тај мрачан и узак простор, да се заустави! Покушава да се дигне али Хата, која бди више ње, увијек је враћа на постељу. И понавља се падање у дубину без дна, и грч.

Једне ноћи, пред свитање, чује како неко од браће излази из куће и не закључава врата. Сачека мало па се онда диже. Хату бијаше преварио сан. Она отпуза преко собе. Двапут паде прелазећи кућу. Остави за собом широм отворена врата. Придржавала се авлинског зида, а онда се отрже и потрча низ стрму улицу.

На пијаци паде поновно. Иде оштар источни вјетар и сноси прашину и дневне отпатке све на_ једну страну. Дијели се дан од ноћи.

Диже се, окрвављених руку и дланова, и пође крај Великог Хана, низ басамаке који воде Дрини. Падала је на кољена, придржавала се и опет отискивала. Са посљедњег басамака се баци у воду. Око ње се рашири кошуља. Један час остаде непомична, а онда је ријека узе на матицу и понесе.

Мако је било тек свитање, са врх чаршије су је видјели опћински метлар Лискић и, идиот, хамалин Хубо. Како се дућани отварају, они иду редом кроз чаршију и причају да су видјели полунагу Рифку гдје некуд протрча.

— Белћим је капетан озидо ноћас!

=— Озидо, богме, ев овакооо... удара Хубо дланом о длан, поиграва на једној нози. Дућанџије пупкетају језиком, смију се.