Приповетке / Иво Андрић

22 ИВО АНДРИЋ

почиње да дрхти. Чује се како Вејсил грди момке и шаље их да олуке боље намјесте, „да само фратру тече“, и како момци негдје у висини нешто куцају, стружу и премјештају.

Вода почиње јаче да цури низа зид. Гласови се опет стишавају. Смркава се. Фра Марко, избезумљен, раширених очију, стоји наслоњен уза суви зид и диже час једну час другу ногу из воде која бива све тамнија и у тишини све јаче оомони. Обузима га свега дрхат. Сваки час почиње неку молитву али се опет прекида и само се без престанка крсти. Тада се јави сусјед из ћелије.

— Који сте од фратара тамог

=— Фра Марко Крнета, викар из Крешева.

=— Слушај фра Марко! Имаш ли ти коју пару при себи да покучиш овом Турчинуг јер богами ћеш ноћас погинути од студени, а ево од тебе и мени пролази вода кроз плетер.

Сад пита фра Марко њега, ко је он. Зенички прото Мелентијевић. И њега је Фазло затворио ради новца ипод њега су први дан воду подлили, „али је он имао у памуклији ушивена два дуката и дао их оба Вејсилу и тако се ослободио бар воде. Сад чека да му општинари пошаљу 1500 гроша, колико Фазло тражи.

Фра Марко нема више од шест гроша код себе. Договарају се дуго. Онда прото опет дозива Вејсила. Предлажу му: да заустави воду и у фра Марковој ћелији а у исто вријеме да пошаље момка у Долац до фра Мије Гргића, пароха, који ће дати два дуката за фра Марка. Вејсил се најпре вајка, како он не може слати никог, како ће га момци проказати, како је Фазло љут као рис. Погодише се, да фра Марко поред та два дуката да и оних шест гроша, за момке. Вејсил одмах изведе фра Марка у ону велику собу и даде му турски калем и неку жуту артију, да напише фра Мији писмо. Руке су му биле озебле и лрхтао је па је једва настављао слово за словом док је писао: