Приповетке / Иво Андрић

1)

(а

ЋОРКАН И ШВАБИЦА: · “

Пијанци су постајали нестрпљиви, и управо је свитало кад су стигли жандари.

Сутра дан је пукла брука. Газде су зване код предстојника. Враћали су се у дућан по паре. Плаћена је грдна глоба. Комендија је вадила коље и савијала конопце. Мејдан је одјекивао како су закуцавали сандуке. А пред вече је спласнуо чадор циркуса, као пришт, насред Мејдана. И све се то натоварило на кола и ззором другог дана кренуло.

Ћоркана су јединог задржали у хапсу. Стегли су га, а коштуњави Ибрахим Чауш га је тукао воловском жилом натопљеном у сирће.

Ћоркан је узмахивао главом на сваки ударац и говорио убрзано и загрцавајући се. Преклињао га је плачљиво, ситно, цигански: да га не бије, јер није крив; гдје би он смио говорити проти престојнику; и шта се њега, циганина фукаре, тиче Швабица. На сваки ударац је одговарао све вишом виком, колутајући очајним јединим оком, и лице му дјетиње малено и пуно суза, и чађи од синоћ. |

— Нисам, нисам, нисам, амааан! Стопе ћу му љубити! Помагај господин престојник, слатки! Убише ме, кукавца! Никад вишеее! Немој Ибрахим Чауш, дина ти! |

Али Ибрахим Чауш је тукао одмјерено и страховито. Био га је како му је наређено: „док не истјера вас севдах и кењчилук из њега“, био га је све док му није одузео глас и док више није могао да виче него су му умјесто гласа само мјехурићи пјене прскали на устима. Тако су га остаВИЛИ. Послије је пао у сан и спавао дуго, и. спавајући све је јецао и цвилио каошто чине мала штенад у сну. Ибрахим Чаушева дјеца су се пењала на хапсански прозор и гледала га. Кад се пробудио нашао је крај себе хљеб и лонац остуденила граха по ком се била стинула кора.