Приповетке / Иво Андрић

46 ИВО АНДРИЋ

захвали да је ствар заборављена. Спомињала се нека хришћанка, слушкиња, које је лане нестало. -Истрага је рад ње запела и легла, али док је воБена кретала се непрестано око медресе. Да уопште живи неуредно и смијешно како се не приличи учену ни свештену лицу. Уписивале му се у гријех још многе ствари, сујевјерне и невјероватне. И ради свега тога „бијеса и незадовољства“, он би смијењен.

И ради потребе и ради ината паша га је држао, али га није волио. Мако у Травнику није учинио никакав већи испад, он му је бид неугодан и, покаткад мрзак. Кад је био насамо са Шех Дедијом и љут, он га је називао „крмак над крмцима“.

Сад на походу мула је био нада све користан, Бринуо се за све. Водио је рачуне и преписку. У овој загушљивој и спарној котлини мула није могао ноћу да спава ни дању да мирује. Обилазио је логор, испраћао и примао сеизе. И још много поподне он би сишао у варош и,-као некад у Сарајеву, прошибао кроз све махале, каода га гоне, клепћући прашним и скореним мествама и лепршајући скутевима прна-џубета. Жене су спуштале нагло мушепке, а дјеца што сједе, с великим комадом хљеба у руци, на авлијским праговима, само би се превртала у авлију. Сам је тражио да замјени старог Алихоџу и да укујише јацију. Тукући кољенима и раменима зидове, пењао би се, с покапаним фењером, на мунару. Озго би кроз са-

_вијене дланове извијао гласом дижући главу бијесно пут невидљива неба и млада мјесеца, сасвим утонула у кругу мутних и румених пара. А глас му се непрестано пење, сијева и реже у тами изнад града, као челик студен танак а јак, да се дјеца буде и јецају и швеље дижу главу с посла. И опет не би могао да спава.

Бијаше оскудно и водоплавно прољеће при свршетку. На пјесковиту ушћу гола стабла и јата врана по окорелу орању. Спарни дани пуни неке трептаве и сиве свјетлости која замара поглед.