Приповетке / Иво Андрић

МУСТАФА. МАЏАР (5

Нема веће сласти од брза и дубока сна.

Али и ту мисао угаси и занесе магла и шум таласа. То шуми Врбас и на њему се нижу сплави, али нису онако тешке и размакнуте ни крваве као за битке, него се лако нихају и плове. Док нешто не прокину ромон таласа и не измаче сплави, а он се нађе на тврду тлу, слушајући једнолично. роптање. Тргну се, нагло отвори очи које му се учинише страховито раширене и ладне, и тако бесане каода никад није спавао. Ослухну. Шапат је долазио из кута у ком су фратри лежали.

Рањени се фратар (бијаше лаик), у очекивању смрти, исповједио старијем, па иако је добио одрјешење, он није престао да у грозничавом заносу понавља ријечи кајања и уломке молитава:

— Љу.. љубим те, Господине Боже мој, јер си Ти добро највеће... ·

— Шта шапћете, пси вам мајку погану !

Лохвати малу пушку и опали је у мрачан кут у ком су лежали фратри. Наста лелек, па стењање. (Он одмах скочи, огрну се и изведе коња. Сасвим заборави на Јусуфагића и замишљену шалу с фратрима. Узјаха брзо каода бјежи он од њих.

Јахао је шумом и смиривао се ноћним ладом, а коњ је презао од изваљеног корјења и стригао ослушкујући далеке гласове. Све тако док се не прбкиде ноћ и у дну неба не забијеље. Онда леже под неке букве и покри се кабаницом. Проже га студен и успава тишина. Одмах усни сан.

Нађе се у боју на Орљави. Углавио се међу двије мрке стијене низ које вода цури и маховина расте, па се упире плећима, док сприједа на њега наваљују два брата Латковића, крупни и бијесни хајдуци. Он се добро брани, али му се поглед отима преко њихових глава, и у дну хоризонта, гдје се пјешчана равница спаја с небом, види гдје се помаља жена у црнини, с рукама на грудима и искривљена лица. Он је зна и зна зашто рукама дојке притиште и зашто јој је лице болно искривљено. Мако све то мисли и гледа у жену и сјећа