Приповетке / Иво Андрић

ДАН У РИМУ 18)

Мален ресторан. У њему густо поредани столови, малени и бијели. Већ ријетки гости. Пријатно свјетло. Крилетић сједе у кут. Тешко се споразумијева за јело; гони келнера српски, али газда, риђокос и окретан, увјерава странца, да ће он дага задовољи. Збиља се редају добра јела. Само зеље враћа. Вино, бијело, у боци оплетеној танким шашем, реско и добро.

Крилетић пије.

Бјеше у њега друг, заједно су истјерани из трговачке школе, па кад се напије жилавке (мало је слична овоме!) а он насред мостарске ћуприје развезује кравату, „вријеме је“ каже „да се спава“.

поподне и свијет се смије.

Крилетић пуши. Чачка зубе и испира вином. Једна од оних вечери кад је цигарета слатка, а вино питко и нема жеља, сем једне велике која га испуња свега, а сама по себи је радост. Удахну дубоко ваздух и онда га шумно избаци надувши образе. Неки гости се окренуше. Тек тада спази близу себе један пар. 'Телав мушкарац и витка црнка; испод стола јој вире пребачене ноге у прним чарапама. Крилетић погледа у ноге па у њу. Она је пушила и гледала за димом. Крилетић поручи још вина. Накашља се, жена га погледа, а он јој намигну лијевим оком лагано, сарошки.

Мислећи, да или није видјела или није разумјела, и да би био разумљивији Крилетић мрдну обрвама и показа главом и очима на мушкарца а онда је погледа — ех! — у очи, осмејкујући се нимало двозначно. Она нагло повуче ноге и окрену главу према мушкарцу који је погледа. Крилетић наслонио главу на длан лијеве руке, а десном точи полако вино, држећи мали прст одвојен од осталих. Мушкарац зовну љутито да плати, а жена скупи широки огртач, торбицу и амрел. Изиђоше, прво она па он. Крилетић је пупкао ногом под столом, климао главом и рече полугласно, за себе:

— Знамо ми и таке!