Приповетке / Иво Андрић

88 ИВО АНДРИЋ

је знао и признав'о, а ви сте Бубре били и ђубре

ћете остати. Пху! Пси вам мајку балинску!

И газда Недељко отпљуну, вас црвен и задуван, и машући одрешито десном руком пође кратКим, гњевним кораком под конопац, каошто је послије какве свађе у чаршији излазио из дућана.

Милоје је био нијем, вас премро од страха. Морали су га носити под вјешала,

На повратку, шупцкори, псујући још увијек и халачући, куцнуше старој Ђукановићки на прозор.

— Стара! |

— Стара, ено ти горе Недељка и дјевера, чекају те да им зовеш поп Алексу, да им чати молитву. |

Али се из затворене куће није нико одзивао.

У низинама се чу пушчана паљба. Било је ведро јутро и сваки је метак одјекивао брдима.

„ИМ саме аустријске власти пожалише убиство газда Недељка и хтједоше да поступе проти шуцкорима, али се домало све заборави.

Рат леже свом тежином на брегове, Каода се тек сад право показа зашто је све оно рађено, зидано и доношено из године у годину. Сва се туђинска благодат претвори у ужас. У четири године се измијенише војске и борбе, попалише села и шуме, уништише стоку, упропастише иметак. Људи се расијаше по цијелом свијету. А кулгод је који ишао и Доходио носио је, као студен камен у утроби, мисао на раскућену кућу и побијену дјецу. Е

Послије прогона дође глад и истријеби све што би слабо и нејако. За три године остадоше брегови необрађени и видјеше што нису од Сераскерових времена видиле: гдје двије жене ору на једној крави, плитко и кривудаво.

А четврте године, опет у јесен, изненада почеше Аустријанци да се спремају на обрану. Али тек што су почели да чисте затрављене ровове