Приповетке / Иво Андрић

РЗАВСКИ БРЕГОВИ 87

бом. Из куће се нико не помоли да погледа за њима.

Кад виђе да их не гоне у варош него уза страну, Недељко поче да моли најстаријег Турчина, тријезна старца :

— Немој, Ибрахимага, турске ти вјере, да погинемо на правди Бога !

Али се Мбрахим узалуд сашаптавао с осталима, јер нико није хтио да га слуша. Сви су псовали. Један циганин му је махао дугачком бајонетом испред очију. |

— Доста је било вашег! Пропало је српско, газда Недељко !

Недељко је снисходљиво ћутао.

Кад су били на раскрсници, испод једног граната бора, један циганин отпаса са себе дуг, танак конопац и поче да веже за најнижу грану. Милоје пооблијеђе и задрхта а Недељко заусти:

-— Немојте људи... молио је тихо и понизко, али га засуше псовкама и виком и стадоше да га гурају кундацама под конопац. Тада се он одједном окрену, испрси, вас се промијени, попрвење му шија и набрекоше дамари, стиште песнице и стаде да виче на њих с висока као љутит домеБин и човјек који је толико година радио са свијетом и стицао углед, самосвијест и иметак.

— Зар тако, пси ниједниг!

— Јаваш, Недељко, наш је вакат допго!

— Ваш»! Пху!

— Безбели; нема више Србије.

— Србија је била и биће опет, а ви ћете остат пигани ко и били.

Свађали су се као на пазару. = — Крмак! Удри га! — Курво влашка! Муртатине!

— Ког јаг Ја сам поштено радио и са Швабом и са Србином и са сваком вјером, и свак ме