Приповетке / Иво Андрић

ЉУБАВ У КАСАБИ.

Касаба лежи у котлини. Рзавски брегови, олујачке стијене и лијештанска коса затварају је високим, готово правилним кругом чији пречник није већи од по сата хода. На пјесковиту и водоплавну ушћу, међу двије горске ријеке нестална тока, које пријете и харају поплавом по два пут на годину, тако стиснута вијенцем брегова да јој се посљедње кућине ослањају о њихове изданке, љети бијена сушама а зими усовима, у прољеће неочекиваним мразовима.

Да није великог каменог моста који је најважнија тачка на путу за Исток, никад не би на том мјесту и у таким приликама настала варош. Зато у тој Касаби коју је створила нужда и жеља за стицањем, а не повољни услови и природан развој, није био ником лак живот. Откад постоји, у њој није никад било мирна посједа, сигурна мјеста ни цијеле веселе године. Стицало се јест, али богатство се ту није никад показивало ни мирно уживало, него се је морало, једном стечено, крити, сваки дан поновно освајати и служило је више као јамство за немирне и оскудне године које могу увијек наићи.

Затворен видик, мршава земља, дивља клима, честе похаре и ратови, давали су већ дјеци касабалијски изглед, борбен и манијачки. Кад би младић дорастао, оженио се, стекао дјепу и — навршио двадесетпету годину, он је већ био оборужан за живот у Касаби и завршен као тип: мрк, погнут, жилав, оштра жмиркава погледа, послован, понајвише ћутљив и забринут. Остаривши тако рано, он послије живи још педесетак година и више а