Приповетке / Иво Андрић

92 ИВО АВДРИЋ

да се готово и не мијења. Тек што посиједи и погне се јаче.

За весеље не знају. Зајажена животна радост се јавља као силовита страст и испад, појединачки или скупни. Оно што тежак живот и немилосрдна борба још оставе у њима од човјека, смирују у вјерској церемонији или устаљеним и простим формама фамилијарне привржености и трговачке части. У ванредним случајевима показују неочекивану солидарност, смјелост, благодарност и величину.

Тако се рађају, удају, жене, стичу, живе дуго, тешко, глуво.

ИМ ту се једном јавила љубав: кад је Рифка завољела Леденика. - |

Леденик је из хрватске племићске фамилије, одрастао у Бечу, био поручник код драгонера па ради многих авантура и неких новчаних незгода морао да напусти службу. Користећи се добрим везама и својим знањем језика, склонио се у Босну, гдје је постављен за шумарског капетана у Касаби. Рифка је кћи старог Папе, јеврејина, који је пред педесет година дошао из Сарајева као сирома стаклар а данас је први газда и трговац. Нема јој пуних шеснаест година а већ одавно не може мирно да прође кроз чаршију. Ма како удешавала ход, све на њој трепти, игра и дрхти: хаљина, груди, коса. А млади дућанџије који морају увијек да имају по једну таку пилицу (кад се једна уда доуга дорасте), дижу главе с посла, пивркућу, кашљуцају и дозивају се. Данило, касапин, врисне па зубима откида цијепку од лучева довратника на -дућану, а муштерије му мезете печену џигерицу, смију се и пљешћу. И Мурат Бекташ, крај мангале, кост и кожа, непомичан и узет, прати је само очима.

— Е, бели је к'о од срче, види се да је џамџиско .