Приповетке / Иво Андрић

ЉУБАВ У КАСАБИ 93

Слали су је у Сарајево, да учи школу. Кад се први пут видјела с Леденикомг Шта су говорили > Љубавници то и сами заборављају.

Он је њој писао „звијездо моја,“ и молио је да удеси како да се виде ноћу „кад спава свијет и његова глупа љубопитљивост“. Она је одговарала: „што ме зовете звијездом, сунце мојег“ и поручивала: како њена љубав не зна за разлику између дана и ноћи. Он је слао шарене бонбоне, а она њему пресован цвијет. (Он прошета испред њене куће а она не одмиче са прозора. Свијет запази илпоче да говори. :

Папо, шутљив, ситан јеврејин, вас у бради, вијећа са својом женом: шта да се ради, да не буде веће бруке. Хоће да је удају за рабина у Бијељину. Преко рођака воде преговоре о миразу. Међутим брука расте. Јевреји узаврели као пчеле. Рифкина браћа пријете. Чаршија говори. Дјевојку затварају. Нико их више не виђа заједно, али писма измјењују и виђају се сваки дан, иако издалека. Бијаше прољеће. Послије кишна дана остане много водених пара у ваздуху. Дах отежа. Касаба посиви и збије се још јаче међу брда и шљивике. Само стабла озелене, оживе, рашире се и бљеште сваким листом на сунцу које се кратко јави предвече.

Леденик узме доглед и испне се на бријег поред моста а Рифка на подзиду у својој авлији. Дијели их ријека. Његова је страна већ у сјени, на њеној још за који час кишно сунце. Виори јој и покаткад бљесне црвена коса, бијела кецеља сја на сунцу.

Тек помрчина их растави. Тада она одлази у мрачну собу да гризе прсте, сједи на миндерлуку и гледа како се све јаче смркава. Чини јој се немогуће да је толика ноћ пред њом, он тако близу, а да се ништа неће догодити. Хоће да му пише али јој већ код ријечи „мили“ заигра под грлом, надимају се груди и дах се кида и дрхти. А мајка