Приповетке / Иво Андрић

94 ИВО АНДРИЋ

обилази и грди је што бадава троши свијећу и гони је да легне.

У то доба Леденик, не знајући шта да чини с дугим вечерњим сатима, пише свом другу из ескадрона, барону Гези Дурнајсу.

„Драги Гезуле, писао сам ти о мојој новој служби, о чиновницима с којима сам присиљен да служим, о шумама по којима ми је суђено да се ломим. И опет понављам: одвећ сам тешко кажњен. Али, не бој се не очајавам још, иако нисам далеко од очаја.

И све оно што сам ти писао о овдашњим људима, урођеницима, није само први утисак него се потврђује из дана у дан. ја живим међу дивљацима, прљавим и неуким. Ови људи не само што нису цивилизовани него се, по мом тврдом увјерењу, неће никад моћи пивилизовати, јер оно мало духа и разума што имају употребљавају управо зато да се отимају сваком покушају цивилизације. МИ они за које ми изгледа да у себи негдје носе нешто духа, тако су закопчани и седам пута закукуљени, да би само челиком могао из њих избити ту искру. Свакако, нама се не откривају. И о нечистоћи, оскудици најнужнијег комфора, чамотињи и грубости која ме окружује, довољно сам ти писао. Ништа се не мијења ако не на горе.

Него и овдје ми се догађају необичне ствари. О том хоћу да ти пишем.

У овој дивљој и штурој средини имају двије ствари које ме тјеше и веселе.

Прво је велики римски мост на једанаест великих, прекрасно сведених лукова. У овом дивљем крају, међу мошавом стоком и тупим људима, он је као залутао, осамљен изасланик неког далеког, свјетлијег свијета. Много предвече, кад се не може на сокак од прашине и балеге, кад ми постане јасно све што сам изгубио и што ме окружује, ја