Приповетке / Иво Андрић

СБУБАВ У КАСАБИ | 95

одмарам очи на тим огромним луковима и дивно срезаним саставима. |

Друга необична ствар је, ти већ погађаш, жена, т. |- лјевојчица. Заправо. је и она туђинка као и мост. У једног овдашњег трговчића, шпањолског јеврејина, има кћи у седамнаестој години. Коса јој је загасито црвена и семитски бујна, кожа зачудо чиста и танка а очи смеђе, готово тамне. Сјећаш се капетанице фон Грајзингг мало потсјећа на њу, само што је за двадесет година млађа, сто пута љепша и хиљаду пута невинија. Кратко: залогај за богове. Међу овдашњим немогућим и готово невидљивим женама, ова млада Шпањолка ми је једина нада и утјеха. Учила је школу. За-. љубљенаје, изгледа, у мене, али то овдје није никако довољно да се до жене дође. Никад је не пуштају саму. Видимо се на улици. Измијенимо неколико ријечи (од саме забуне она једва и говори) и већ нас сви гледају као чудовишта, Кад прођем испред њене куће, чујем како [0] мајка љутито затвара капке на поозорима. Дописујемо се и то је засад све. Да можеш да читаш та писма! Дестилована невиност. Међутим мој писар, овдашњи човјек, који ми носи и доноси писма, каже да се у варошици превише говори о том и да су јевреји, који су врло фанатични, огорчени на мене, да фамилија настоји да што прије уда малу. Па ђаво с њима, нека је удају! Нестаће ових писама која ме и дирну и насмију, и малог црвенокосог створења, и додира руку и игре очију. Остаће ми онда само овај мост складних линија. То је сигурно.

Ето, сад видиш какво. сам сентиметално магаре постао-у овој пустињи. И шта ће још бити од мене!

Еј, Геза, неваљали Гезуле, пиши ми често им много, да бар мало од тамошњег сјаја допре и до мене“

Кад отпоче љето, учесташе поруке из Бијељине и у Бијељину. Поче спремање у Папиној кући.