Приповетке / Иво Андрић

96 ИВО АНДРИЋ

Рифка се одлучи да попусти Леденику и да изиђе ноћу у башчу на састанак.

Најприје су говорили кроз ограду. Грчевито преплићу прсте. Цјеливају се дуго кроз тарабе, а на лицу им остају црвени ожиљци од пармака. Коначно, треће ноћи, Леденик прескочи високу ограду. Док се пењао она се противила и устрашено и све слабије викала:

=— Не, не, не!...

Али кад он, онако с висока, слети у меку лијеху крај ње, изгуби му се обезнањена у наручју.

Сутра на ноћ опет: Леденик пада са ограде, раширене руке се склапају. А треће ноћи упада њен брат, мргодан и онизак младић, у гаћама и кошуљи, раздрљен. Леденик бјежи. Рифка пада у цвијеће, Брат пуца два пут у таму.

Сутра, Хајмо Романо предводи јеврејске прваке који траже, да се Леденик казни и уклони. Предстојник обећаје. Говори затим с Ледеником, тапше га по рамену.

— Либер фон Леденик, неизмјерно ми је жао што морам да кварим Вашу авантурицу с оном јеврејчицом. Отап је угледан грађанин. Јевреји пријете тужбом на владу. Мала, изгледа, у некој љубавној грозници. (Ђавољи човјече!) Курц унд гут: ваља да се уклоните, бар за неко вријеме, Послаћу Вас у комисију.

Леденик га увјерава како је цијела ствар незнатна, млади флирт, али кад је тако, уклониће се драге воље. Не могу да се начуде овом свијету „који од ничега прави љубавне трагедије“. Смију се дуго и громко закључују како све то не вриједи буке ни скандала. Праштају се срдачно.

Леденик одлази у шуму на Сетихово. Ту живи у бараци од брвана и пише пријатељу у Беч:

„Предраги Геза, има осам дана да сам у шуми.

а ти пишем како ми је, значило би издавати дупликат своје рођене биједе. Не ћу. Боље да ти одмах кажем: изгубио сам и малу јеврејку и онај лијепи мост.