Приповјести : црногорске и приморске

ХУШ МАРКО ЦАР

маћина и родољуба, човек којега ћеш скршити, али нећеш угнути. Љубиша је у њему саздао најлепши урнек народног првака и отаџбеника; то је збиља човек Обилићева кова.

Ипак најлеше странице у овој приповетци посвећене: су једном споредном лицу, прогнаноме Паштровићу Вукцу. Вукац убије у завађи једног свог земљака. По тадашњем обичајном закону, прекине суд убици слеме на кући, стави му земље под крв, а њега са женом и шесторо нејаке деце изагна у Турску. Једно вече седи Вукац брижан крај Скадарског јЈезера, размишљајући о своме јаду. У тај мах приступи к њему један стари Арбанас, који га по налогу Махмут-паше позове: или да убије попа Андровића и добије за то награду или да с те стопе сели из цареве земље. Несрећни Вукац, коме жена и деца скапавају од глади, одбија ту гадну понуду, на што му Арбанас учини другу: да буде калауз турској војсци, док прегази и опали Паштровиће.

„Прођи се, да те је анатема, одговори Вук, крстећи се. — ја бих волио испустити душу на коцу трновоме, него се назвати братскијем издајником.“

„А зашто жалиш проклету земљу која те је расинила“, надостави Арбанас.

А Вука попану сузе и рече уздишући:

„Није она проклета, но честита и по сто пута благословена! Волио бих у њој гладовати, него да ме султан постави овђе везиром. Љубим је као _ двије очи у глави, као оно гладно пет синова, као оба брата од мајке! На њу сам пао челом из материне утробе; ту ми се расклопише трепавице да угледам свијет, ту сам најприје чуо мили звук материна језика, провео младост, припасао оружје, окућио се. На њој ми је гробље прађедовско, на њој моје племе од Косова клица. Кад промислим да сам по њој у ђетињству чувао јагањце и пландовао по њезиним дубравама; кад ми на ум пану народне светковине, братска дика и јуначки понос, помамио бих се да сам хљебом сит. А ти си дошао, силан и обијесан, да ме вријеђаш и наводиш да продам образ, једино добро које ми је