Приповјести : црногорске и приморске

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША хах

преостало! Прођи се, ја те кумим од неба до земље, да ми не преври, да не погинем до краја.“ ___Родољубље попа Андровића, једног духовника, човека „који се сваки дан с Богом разговара,“ иако је у себи дивно, мора опет да побледи према топлој и нежној оданости мајци отаџбини овог узвишеног простака, којему жена и деца умиру од глади, али он своје части ипак не каља. Но још нас већма дира други један призор у овој причи, који нам каже колико је овај наш народ, ког често сувише преко и у гомили осуђујемо, приступачан нежним осећањима и братској љубави.

Вукац, видећи да не може више тако жалосно да животари, прода будзашто своју сребром оковану леденицу и купи својима да се прехране, док не изврши што је наумио. Тада настане судњи дан. Пред зору изганик падне на кутњи праг Шћепцу, којему је уморио сина. Огрнут струком, легне пред вратима из којих ће испасти Шћепац. Тиме се Вукац предао Шћепцу на милост и немилост, те га је овај могао из освете и убити. Жена Шћепчева упозна Вукца и отрчи мужу, па ће му без премишљања: „Дижи се, ето ти синовљи крволок лежи пред, вратима: - убиј га сјекиром као вепра. Шћепац скочи, обује се, припаше оружје, сађе доле и отвори врата. И открије човека и упозна крвника. Дохвати га за руку, подигне и изведе на под. Затим викне жени да донесе ракије и смокава, те га позове да пођу на народни збор. Кад народ угледа. два крвника, где иду раме уз раме, свако се обесели и зачуди, јер се мислило да Шћепац неће нипошто мира. А Шћепац народу: „Нашао сам јутрос крвника гђе лежи на кутњем прагу. Дошао је да га убијем, распас и у струци омотан, а ја га ево доведох овђе, да вам јавим како му опраштам синовљу главу, а примам га за кума.“

„Која ли разлика — опажа један наш писац“)

= Тодор Стефановић Виловски: Један листак из српске приповедачке књижевности, у спомен С. М. Љубиши. у Бечу, 1879. 5