Приповјести : црногорске и приморске

ПРОКЛЕТИ КАМ 215

Након петнаест дана оба се поврате к Друшку невесели. Рече му старији: „Ми залуду одбисмо споне и отворисмо гроб. . Од смрада и хале имасмо оба панути на врх главе, но бијасмо понијели по срећи смрековијех зр ана, пак њима окадили гробницу. Нађи Мијата распадена и угњела, гђе су га црви расточили. Опет покријемо плочама гроб, пак да нас народ не куне, приковасмо их опет спонама. Ти си нас преварио, али што је још горе, с нама се ругао, но дај ни два дуката, да се сад око нас не купи велико и мало.“

Друшко плати дукате, а уцињанин је чекао залуду мрца под Будвом мјесец дана.

Напокон господа которска проуме се да на сваки начин прожену оца Максима с дуждеве земље, јер им је он био пета која смета; бојали се да настоји око тога како би Мијата прогласио млетачкијем и њиховијем мучеником |

Једно вече пане у превлачки манастир књигоноша и донесе игуману Рухвину писмо провидниково, којијем га моли лијепијем начином да га дође колико прије походити: „ја бих лично, пише провидник, код вашега преподобија предстао, но ми се годи срамота путовати сухијем откад је несрећа хтјела да се госпоштини одметне један дијелак Грбља; а морем не смијем са слаба желуца.“

Сутрадан похита игуман у Котор. Уљегне иза дневи пред провидника у највећу собу. Ту нађе старога Бескућу и уза њ сједне. Бескућа је пренашао игумну ријечи провидникове, а провиднику игумнове, Каког Чућеш, ако ти се не досади читати!

— је ли познат вашему преподобију отац Максим из Попова, херцеговачки ускок2 упита Бескућа игумна у име провидниково.

— Како ми не би био познат највриједнији брат 2! отповиједа игуман, зачуђен ненадному и неумјесному питању.

— Је ли вам познато његово житијег припита Бескућа.

— Лијепо! понови игуман, — оно то јест откад је