Приповјести : црногорске и приморске

216 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

постригнут, а за првашње ми се калуђери и не питамо нити истражујемо; у колико се сматрамо, онај дан у који се овом лику обећамо, новорођени реду а мртви свијету.

А Бескућа дохвативши игумну руку десну међу обје своје, па гладећи је и посмјехивајући се, као у шали рече му: „Зато и мијењате именом, да кад умрете не нађу вас под старијем. Но име и хаљине не мијењају што је под кожом. Пучка пословица каже: ако лисица и мијења длаку не мијења ћуд! А наши су стари ковали пословицу сто година, док се у пук станила. Знате да ја почитујем мимо чоека редовнике кротке и богобојазне, који су огледало свијету. О крсници, о божићу, уопће при свакој светковини домаћој, моје трпезе није без редовника ваше и наше руке. Али ми допустите, као стару и искусну опазити, да шенице без кукоља нема, ни велика браства без укора. Отац Максим, лише свештенства што је на њему, остао је оно што је и био кад се звао Марком, братоубица и разбојник! Пак да га нијесу срећом године стигле, брзо би виђели, оче игумне, плам на врх манастира!“

А игуман тихо: „Не знам, господо, опет вам поговарам, шта је био и чинио тај духовник прије нег је камилавку ставио, но да је почем и истина што ви сад о њему кажете, била би та најсјајнија побједа нашега реда, који претвара најгору злицу у кротка чоека, а најбјеснијега вука у благо јање. Знам за живот оца Максима то: да су му седамдесет година а да их је прошло педесет откад је монах. У то вријеме није премрсио никад ни рибом ни месом; петнаест година провео у прошњи, три пут полазио гроб божји а шест Свету Гору. Два пут је прекужио чуму, једном красте, жутицу, сраби, и петиће, болијести које су му опријенуле дворећи Христа у свом ближњему. Два пут се топио, три падао у разбојничке руке, шест избјегао као по чуду турском коцу, проповиједајући ријеч спаситељеву, мирећи освађене, бранећи слабашне, питајући гладне, разабирајући потиштене, тјешећи тужне и презрене! Он је лани