Приповјести : црногорске и приморске

ПРОКЛЕТИ КАМ 217

спасио једну бабу, да је сутука вашијех кметића у јаму не свали, нити је мировао док је не смјести у Херцеговину на црковному. Под онијема годинама удара и млита од села до села, од колибе до колибе, " да тражи гђе би Христу послужио. Многе дане провађа гладан, окиснут, озебао; многе ноћи виси и клима над постељом боника, бјесомучена, рањена, трудне родиље! За све ово што рекох, и што је блиједи опис његова неуморна труда, он не заслужује похвале, јер је просто вршио своју дужност. Но сам вам хтио набројити њеке од многијех његовијех врлина, једно зато да се сам у њих огледам и, ако ми милост божја удијели толико крепости, да им барем донекле подражим; а друго да докажем вашој разборитости, да свако његово ђело, прије нег се је Максимом прозвао, пак било горе и безаконије од тијех што му се пришијевају, стоји на то вишу дику и понос онога реда, којему смо се оба обрекли, и на утјеху оне наше браће који, пошто оставе свјетске сласти и разварања, узму крст свој и слиједе Христу!“

Провидник упита Бескућу што је игуман рекао, а Бескућа изврће талијански овако: „Пас не једне од пса, а сви ђаци једнаци. Каже игуман, честити провидниче, да му се је брат Марко посветио жив: руке му већ пожутјеле као жуков цвијет, живи о мани божјој, трагови му воњају, а из њега свети дух прозире и (чуј!) чини седам чудеса на дан, као они наш, не било примијењено.“ Но је Бескућу свакако убила жива и искрена бесједа игуманова, пак стаде да увија и превија и поче да му одговара: „Један домаћин који мисли на дику и напредак свога дома, ваља да себи стегом потчини свако кутње чељаде, ако ће да му је на дому среће и мира. Његова је ријеч закон што се не пориче, ко му преступи није његов. Тако исто радите ви у манастиру, тако и провидник у земљи. Ко тлачи заповиједи старијега, треба да сели, па био он војвода ил војник, господар или кмет, владика или ђак, правда свакому!“

А игуман: „Па добро!“

Бескућа сљедује: „Пошла једна чета јавне силе