Приповјести : црногорске и приморске

218 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

да спале једну наказу која се у гробу очајала, разбојника који је макао о душу све вас превлачке калуђере и убио свог исповједника. Е добро, како свак љуби своју соју, тако и отац Максим развратном бесједом узруја свјетину сујевјерну и распуштену, каода су дошли тобож Латини да јој свеца уграбе, дику и поштење народно! Скочи необуздана свјетина, ко шилом ко огњилом, сломи јавну силу низ оне стрмене брегове, да је једва жива Котору допрла. Преко тога отац Максим сипље по пуку неке лудорије и сањарије, да би се човјек ситан изасмијао, кому до плача није. Ми од вас не тражимо ни да тога калуђера спалите ни другом муком мучите; ми га нећемо ни свјетскијем судом гонити, да се виши дим не диже, но вас свјетујемо да га уклоните с наше земље и ваше трпезе, да не квари ђакове, које нас"тавља и синовима зове, јер све што мачка коти то мише лови! Нека иде у турско да тече душу и проштење што је распорио онога који је на истој груди почивао! Спаситељ је рекао: „Ако те око твоје саблажњава, избоди га; ако ли рука, осијеци је!“ Ми не тражимо толику жртву, ту не треба ни ћорити ни кљастити, него с Максимом преко врха па ми пријатељи као до данас, тако по данас! Друкчије, Бог уклонио... доље у Млецима, гђе се из ЛА гледа а ближе види, могло би се посумњати да.. · Бог зна што! да сте сви ви у томе колу!“

Игуман се зажари пак рече живахно: „Господо, у разлог се ако сте и јачи! Гробље пада без спора под црковну власт. Нападати на распалу телесину, коју је мати земља примила у своја вјечита њедра, дјело је што се вашој разборитости не пристоји. Била је света дужност оца Максима бранити гроб, чији био, — цара или војника, богата или убога, праведна или грешна! Да се он није ту намјерио исто би камење проговорило Није отац Максим пронио да се је Мијат посветио, но ви, кад га мучеником градите у очи лаковјерна пука. Ја, који и онако недостојно носим ово тешко бреме манастирске старешине, који ем би образом и душом обличио