Приповјести : црногорске и приморске

ПРОКЛЕТИ КАМ 221

нац овај прашак, што је у овој мједеној кути и; отров је тако силна да мора напријечац умријети ко год окуси из тога лонца. Кад будете при обједу, ви посркајте од чорбе и очебрсните драчу од рибе, да се не би калуђери почем сјетили да се ви тога јела либите. А кад они почну око трпезе замирати, а ви бјежите с крај њих, прождрите укљувак прашка, што је у овој малој дрвеној кутијици, да вам ризичан ублажи, а викните у васглас: Куга! Тако ће се скупштина смести и свако бестрва побјећи. Кад се ви (ако Бог да) повратите здраво и весело у Котор, ми ћемо вас окупати и под затвором држати цијелу неђељу дана каода се тобож бојимо да нам кугу не унесете у град, а послаћемо броде да оборе манастир, да се куга закопа под оне развале. Кад изађете из затвора предаћу вам, пред окупљенијем збором властеоскијем књигу, прстен и примити свечано вашу заклетву!“

Друшко благодари, прими обе кутије, пренесе их у дућан и затвори под кључем.

Кад дође дома да вечера, срете га жена намргођена и напучена, па скочи нањ да га пождере: „Не ћеш га већ изјести ђавољи залогај што ти га ја зготовим. Помамио си се око звона и задужбина, као да си саморан и истражник, а не на крду ђецениу дугу до ушију! Боље да красиш и покријеваш своју цркву а не да ти жена и ђеца пуклопети скачу. Ево зла зима на кутњем прагу, а ја влачим љетне аљине, ка' да је Петровдан. Не идем ниу кумениу друге него сам се, кукавица за тобом, усјела на пепељаку, да те одрепана пред пуком не стидим. Остарах прије реда и времена од труда што ми живот ломи и од јада што на срце слијевам од зрака до мрака. Одвалих лопатице по сву божју ноћ на стативама, да ткам платно своје и туђе, тек да ти платном ђецу одијевам а ужином храним. Прољећем сјејем лан, конопље и себицу; љети трлим и предем; јесени сукам и у нити удијевам; а зими по сву ноћ брдом ударам, цијевњаке мотам, вратилом окрећем, а ногама у подножје упирем, док ми за лопатице запре пријет

15