Приповјести : црногорске и приморске

226 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

видник Друшка у сами мрак. Зачуди се Друшко ненадноме зваћу у оно доба опће страхе, а јошт се више удиви гдје му провидник пружа десницу да се с "њим ручи и догони му сточић да узањ сједне, што би много било да је владика. Рече му провидник: „Друшко, до данас, а по данас господин Друшко! Ја се радујем с вами и с вашијем породом из свега срца. Прекјуче сам овђе стигао из Млетака и што је рећ нијесам се још ни ситан напио которске воде, а ево ме да испуним прву поруку за коју ме је овђе послала госпоштина, мјести онога старца, који што с година, што с кратке памети није знао с овом земљом управљати, ни цијенити оне људе који су честимице прегорјевали животе и имуће на славу и дику светог Марка. Ви господине, као чоек разборит и искрен, знате добро да ми Млечићи држимо ове невољне крајеве за душу, да ову препуклу сиротињу не поплешу Турци! Али су сви наши трошци и напори узалуд, јер је турска сила већ одасвуд обухватила. Боже дај да ја будем рђави пророк, али будите здраво виђећете: Иванбег ће дочекати што и Скендербег, а синови херцега Шћепана што и Стефан Лазарев! Али док превлачки калуђери држе кључ Боке, с Верига на Бигову, ми смо, Млечићи, овђе гости, а незванијема гостима мјесто за вратима! Поздравио вас дужде и по мени послао вам књигу грамату, златнијема словима написану, којом је обдарио вас и ваш посљедак, до најпотоње капи крви, млетачкијем и которскијем племством, да сте господин за дови ека, а поклонио вам четврти дио превлачке црковине, да га сами бирате, ако прегнете отровати превлачке калуђере и тако ослободити ову вашу отаџбину од турског јарма, што они раде да јој га напрте.“

— А како2 упита Друшко, којему су се већ била почела гријати уха.

— Ево како, одговори му провидник, учан тући гвожђе док је вруће. „Сад кад стесе тобож помирили с калуђерима, пођите сутра код њих и предате им звона, па помњиво ухађите гђе кухају јело свецу. На сами празник пред об.ед изручите крадимице у ло-