Приповјести : црногорске и приморске

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША ххш

дати звоно светој Петки. Ако пак звоно на нашој цркви не занијеми, или не промијени глас, није жао ни светој Петки примити дар“. И тако скупштина, слажући се са овим погледима Шуљовим, прими предлог да се звоно украде, те да се испење на цркву свете Петке, што Љешњани једне ноћи и изврше.

Кад се у Поборима дозна како је звоно свршило, стане збор већати да ли да се иде на суд на Цетиње, или да се звоно прекраде, те да се опет обеси над црквом светога Јована. Било разних мишљења, али већина реши да је боље да се звоно прекраде, јер: „шта ће суд лупежима 2“ „А да ми даду Љешњани тако заврши општински барјактар своју беседу и триста звона и чапру дуката, док не дође оно наше звоно, чини ми се, ваистину, каода сам без носа“. Ту на месту одаберу девет друга, по стасу и годинама цвет сеоске омладине; затим отворе цркву, целивају иконе, исповеде се и причесте, пак сваки расположи својим имањем, каода ће збиља мрети. При поласку закуну се на часни крст да ће донети звоно светог Јована, или сви изгинути. Тако пођу и незвани Љешњанима у госте, те обноћ скину звоно и пренесу поново у Поборе светоме Јовану. Али од то доба непрестано чувају звоно од Љешњана, да им га неби по други пут однели, јер, каошто вели на крају писац: „Ко што чини, то и дочека“.

Ово је, по нашем суду, једна од најлепших Љубишиних прича. Форма је и овде дивно прилагођена и адекватна предмету, а то захваљујући пишчевом вештом асимиловању свежег народног говора, чим је једино могао да своме причању да онај укус изворности и ону локалну боју, која даје илузију самог живота.

Али у Љубише нису шаљиви само неки типови и неки призори, него је он својом лаком шалом зачинио целу грађу своих прича, провлачећи свуда своје фине опсервације о људима и о људским делима, служећи се час поређењима, час пословицама, да жигоше или да похвали делање и мишљење својих јунака. У свима овим причама или, како их је писац