Приповјести : црногорске и приморске

Хххп МАРКО ЦАР

Ето, такав је Грујо: ни враг, ни анђео, него слабашан човек, каква га је саздала природа, а уметник писац, својим финим хумором, оцртао а4'аргез пате.

Споменули смо Љубишин хумор. Да се часком уставимо, те промо римо и ту страну његовог моралвог обличја.

Љубиша, у истини, своје причање врло често зачиња шалом и хумором; али то није онај обесни и заједљиви хумор, којим су прожети радови једног Хајнеа или једног Текереја; Љубишин хумор је више комичне и патетичне природе, онакав од прилике, каква га налазимо у бесмртном роману Александра Манцониа.

0 тој Љубишиној хумористичкој жици нуди нам најлепши пример приповетка Крађа и прекрађа звона, којој је предмет прости новинарски Та: атегз, али тако живо и шаљиво изложен, да би се човек тешко могао решити да ову причу прегори, или кажимо, да је у замену да макар и за најлепшу (по уметничкој обради) новелу од Тургењева или од Мопасана.

Једнога јутра осване црква Светог Јована Поборског без звона: украдоше га Љешњани, који немађаху на цркви звона. Да би се лупежима нашао траг, обећа село соџбину од педесет дуката соку „који насочи звоно и лупеже“. Не постоји много, а оно дође збиља човек и јави кнезу (сеоском главару) како украдено звоно виси на Светој Петки у Љешкопољу; те, даби кнеза боље уверио о истинитости свога тврђења, сок започне малко поиздаље, те му изниже потанко како је ствар текла. Наговорио Љешњане на крађу неки Шуљо, мајстор у сплеткама и вешт говорџија. "Рече Шуљо сељанима: „Ето нам зја црква гологлава, као невјеста без вијенца, а дотле у Приморју цркава као малога боба. Него хајте да свучемо светога Јована, а да ођенемо ову старицу Свету Петку, па нек сва грехота пане на моју душу. Нијесу свеци као ми, саможивци, да не би богати одио нагога. Кад радим за славу божју, ту ми нема гријеха ни чуда. А лако ћемо ствар извести начисто: ако се да звоно смаћи са цркве, није чисто жао светоме Јовану