Приповјести : црногорске и приморске

ПРОКЛЕТИ КАМ 229

да све понесе, а море узаври као кључ у лопижи. Мрнари, видећи смрт пред очима, хтјели би да утопе звона да олакшају лађи бреме, а себи да спасе животе; но и то није било лако, јер се лађа могла баш онда из врнути кад се звона пренесу са средине на страну. У таквој погибији рече старији возац: „Већ вода ријева одасвуда у лађу да је нијесу вриједни тројица црпити а два возити, пак ће се који час подушити, но бацимо са себе аљине, зажмимо с очима и препливајмо Вериге, прије нег се лађа подуши и нас све пет понор, који ће зинути, не повуче на дно. У Бога су пуне руке ко зна да сви не изгинемо, замијенио дружину нНајгријешнији! Нека се лађа и звона топе, све зло с њима! ако који од нас мрнара преплови, ми ћемо помоћу божјом и нашом правостеченом муком добавити други бродић, ако ли ти Друшко препливаш, добави друге божије гласове, ови ни есу чисти тек их црква одби а, а арандио послао из убаха силу небесну да подуши нас и њих. Ко се злијем дружи да увијек кука и тужи!“

Но, или Друшко није умио пливати, или се од запјенушенијех валова препао, или га је гризла савјест а мучила мисао да су лађи теже кутије но звона, стане да плаче и да се моли мрнарима да боље завезу, док барем умину Вериге и затворе Лепетане, а у томе се проспе у лађу један вал, као низ жлијеб кад млинар пусти с јаже скупљену воду. Стане Друшко да се каје и завјете дава: светоме Николи путнику, громовноме Илији и огњеној Марији, које светитеље топци у невољи призивају и завјетима мите, а кад ставе ногу на сухо забораве, ако још и не похуле. Пружи Друшко руку пут поднице да из ње извади кутије и да их утопи у морску пучину, но се препаде да ће то восци видјети, посумњати и причати, пак сукрати руку. Све одједном, као по чуду, запљушти киша као из мјехова, море пане а вјетар удухне, по свој прилици с Жирега Жапља, што се раствара с ону страну Верига.

Око подна приспију под Превлаку. Скочи пук, пренесе и успне звона на звоник, која својијем громо-