Приповјести : црногорске и приморске

230 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

витијем звуком навјесте Боци првом и посљедном светковину осмог новембра на Превлаци!

Игуман каже Друшку да му је дошло писмо из Котора од новог провидника, гдје га свјетује да преглави светковину Арханђелову а пук да распусти, да се не би у толико мноштво просула болијест, која се и онако гјегдје повукује. Друшко се нато насмије и рече игумну: „Нико се више од смрти не боји што господа которска, учна лежати у памуку и вуни, да којега драчица не зађедне. И мени су свјетовали да амо не идем, и пријетили да ако се здрав повратим, да ће ме држати под затвором цијелу неђељу, купати у оцту, кадити смрековијема зрнима, да им тобож кугу не унесем, а горе куге и срдобоље од њих нема!“

А игуман отповиједа: „Мој“ синко, боље је и њих сносити но турски бич. Зло се трпи од страха горега!“

А један млади калуђер: „Господа жале мријети, јер им је на овоме свијету добро, а тамо на другоме Бог зна како ће им бити!“

А стари Радун, што се примакао да упозна Друшка лично, рече младоме калуђеру: „Коме је добро амо, њему ће бити тамо јошт боље, а коме је жље амо као "мени, њему ће бити тамо злосрећније!“

А игуман њему: „Шути стари злослутниче и зловарниче, вазда ли жље мислиш а горему се надаш!“

А Радун: „Кога је јела змија, тај се и гуштерице боји. _ Небојишу изједе вук!“ |

Послије бдења и вечере свак полијега да спава.

Дали калуђери Друшку лијепу ћелију прозором прам истоку. Кажу да Вукашин није могао цијелу ноћ ока затворити, прешто је убио младог Уроша. Друшко легне да спава. Но мјести сна осијени га мртва страха, уздркти му срце, затрепћу живци, а по свем животу похмили србеж, ка' да је легао на мравињак. Скупи кољена до зуба, скучи се животом ка' повјесмо вуне, покрије главу бјељином, подвије руке у пријекрст, но чеса 2 свако око ка' у вола. Опет се пружи, окреће с лијеве на десну страну, с