Приповјести : црногорске и приморске

ПРОКЛЕТИ КАМ 231

десне на лијеву, потрбушке, на узнак, у покос; отежао му покријевач ка' планина, утонуле узглавнице до најдоње поставе. Утули канђеоце, које скилијаше пред приликом богородичином, каода му је оно криво неспашици. Но пошто удухне свијећу, затвори махом очи, али му остане у њима нека стравична свјетлост, што се мијења и претвара: час црвена као крв, час жута као восак, час зелена ка' гуштерица, час све три боје уједно као у дуги, а по њој слике грубе и наказне, што се међу се боре, сукобе, мимолазе као муње небеске; док се све одједном прелију и претворе у калуђере са сиједом брадом до појаса, с камилавком и са синовником сваки. Призире му се кроз оне тмуше да их гледа гдје редимице завиру и умиру, ко на врат ко на нос, чује им лелек и гдје га под тешкијем мукама куну и преклињу. Трља очи предвојеструченијем прстима обојих руку, тек да оне слике са зенице скине и распрши, но све што више таре, оне се боље тиће и преображују у стравичнијема створовима, као по бијелцу од јајета кад га жене изруче у чашу и муте да врх њега гатају. Скочи с постеље, грозничавом принаглицом тражи огњило, крем, усјеку, сумпор, цијели алат да зачне ватру и ужди свијећу. Пошто се добро и добро измучи, упали канђелу стијењ, клекне пред иконом, стане да бије прси песницама, да се каје и плаче. Дохвати угасне кутије да их баци низ прозор, но му опет преовлада страх да ће их наћи под његовијем прозором: „Ох Боже и пресвета мајко богородице!“ викне, „дај да час прије сване, да прије пођем код игумна, да му се чисто исповиједим, да му предам проклете кутије, да му све редом кажем! Кучки бездушни нашто су ме навели, да продам вјеру, да пљунем у жђелу из које сам ручао, да похулим на причешће, да изгубим рз љуцки, да ми је име проклето и анатемнисато док је год на свијету српског уха. Ископати овакви храм, гдје се Бог слави а мртви спомињу; разорити овакви оџак, што је сиротињско заклониште; отровати оваково браство, које би подичило једну краљевину! Па каде Сутра, баш сутра, на сами