Приповјести : црногорске и приморске

252 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

празник, кад трипут коло небеско игра, кад се и баба сирота радује! Смести оваки скуп, овакво весеље, да ме проклињу хиљаде грла и праунуцима по грдилу казују! Какви Искариот, какви Бранковић, ја сам одвојио, ја сам их почастио!“

Овако наријецајућ као покајница,трене, ни на томе ни на овоме свијету, ноу некаквом мртвом дријемежу, док се опет разабере, напије воде и обрати гудалом наопако: „Хаалах сам страшивији од свакоје Ђевојке! Од чега сам се препаог Шта ме је осјенило, да лудујем као дијете јучерање! Добро ми рече синоћ жена: црна ти памет за довијека! Погодила тако ја здраво! Да ја жалим и браним калуђере ископанике, који су кренули да ми посунете отаџбину! Да ја за њих прегорим темељ и племство 2 Да за њих останем спрегнут под турском тељигом 2 Богме нећу, ако ће ме ђаволи пећи и варити!: А можебит да ме је Бог навлаш одабрао да истријебим овакве гаде из ове земље, прије нег је заробе у Турчина!

У тому заспи као заклан; кад било пред зором, снијева му се гдје види пред очима Арханђелову слику, ону исту што је гледао слиту на звонима, а којој се је завјетовао када се у Веригама топио; и гдје она све виша и виша приближава се к постељи. Хтио би да јој какогођ умакне, да се тргне од сна, да дохвати нож бјелокорац с чукља, но га Арханђео способи, притисне му деснијем кољеном димње, загрљуши га лијевом руком да му не да одушка, а десном махне са свом снагом да га мачем посјече. Друшко постави лијеву руку да дочека мач, а десном дохвати Арханђелу бедро да га тобож одбије од трбуха. У тој страхи и муци облије га мртвачки зној, скочи с постеље, викне: „дави ме Мијатова крв!“ дохвати нож, дожене му тилут до гркљана, таман да се за·_ коље, кад чу звона гдје славе празничку јутрњу. Баци нож, опаше дроб што га јошт једнако болијаше, отвори махом прозор и погледа пут истока. Бијаше небо покрио танки плави облак, на истоку црвењаст, а врх поља пануо чај над слеђену слану. Друшко погледа уз поље и види гдје одасвуд около хмили пук к